Како помоћи Гудурици?

Некада најбогатије село у богатом Банату: три банке, пуно винских подрума, железницом повезана директно са целим светом. Данас су ствари мало другачије. Иако приватно винаоградарство поново заживљава, то није еволутивни процес какав је био у старој Гудурици, када су породице генерацијама градиле успех, тешком муком, али заслужено, градећи статус произвођача квалитетних вина. Данас се производњом вина баве углавном људи који су (на разноразне начине) дошли до великих пара, и одлучили да их уложе у посао који има сигурну будућност. Ретки су подруми (али постоје) у којима је узгој винове лозе и производња вина традиција, али чак и они попуштају пред јефтином филозофијом масовне производње и "научне" технологије винарења.

То није начин на који се може поново доћи до високих позиција у винарској индустрији које је Гудурица некад заузимала, јер такви произвођачи никада неће производити вино задовољавајућег квалитета. Такође и социјалистичка филозофија винске индустрије у виду "Врђачких Винограда", се показала као неефикасна.

Нажалост за све треба време, што није популарно код већине људи који би с да брзо дођу до профита. По мени први корак ка некој "бољој будућности" за село је удруживање малих винара, заједнички наступ на тржишту, поштовање одређених норми, анимација потенцијалних инвеститора, и подршка младим људима који би да крену у исти посао, да би за неко време удружење било ојачано још једним квалитетним чланом.

Између осталог, коришћење интернета као једног моћног алата преко ког је могуће доћи до буквално сваког потенцијалног купца или инвеститиора у свету је један од начина за промоцију Гудуричког вина.

Зашто "Вршачки Виногради" нису добри за село у свом тренутном облику?

Врло једноставно: администрација и главни складишни простор се налазе у Вршцу, а сама фирма је прегломазна и нефлексибилна.

Зашто је лоше што се админ. и складишта налазе у Вршцу?

Виноградарство је грана пољопривреде, и као све пољопривредне делатности, пре свега зависи од природних услова (земљишта, климе...) а потом од људског рада. Док се на природне услове може утицати мало или нимало, рад је категорија која се константно прилагођава ради што бољег ефекта. Проблем настаје када су људи који одлучују о методама и начину рада у винограду "одвојени" од самих винограда, као што је случај са администрацијом у Вршцу. Да би било могуће правовремено и правилно реаговати на сваки наговештај проблема у виноградима (болест, град, суша..), одлуке мора да доноси СТРУЧЊАК, који се налази на самом терену о коме одлучује (и за шта треба и да сноси одговорност), а администрацију би требало свести само на сервис који би у најкраћем могућем року набављао потребна средства за рад, а да би се и то скратило, најпрактичније је да тај део администрације буде у Гудурици, одмах на услузи теренцима.

За складишта је још једноставинје, нећу ни да се задржавам на мањим проблемима (којих итекако има), главни је невероватна нелогичност да сваке године у берби, Виногради троше огромна средства (нафту, време, рад) на пребацивање убраног грожђа из Гудурице у вршац. Да у Гудурици постоји простор у коме би могло да се направи и одложи направљено вино и остали производи, трошкови производње би били неупоредиво мањи. Тако да је баш лепо што у Вршцу постоји огроман подрум и простор за прераду грожђа, али то са економске стране нема везе са везом.

У чему је проблем са гломазношћу и нефлексибилношћу фирме?

Рецимо да одвојимо машински парк од остатка фирме. Сама идеја да на једном месту, и то усред простора који (би требао) се интезивно бави пољопривредном производњом је одлична! Место на коме би СВИ који имају трактор или неку пољопривредну машину, у свако доба дана могли да добију помоћ (поправку, шлеп, намештање) би свакако учинила пуно за цео крај. Немам прорачун, али мислим да (уколико би пословали на економским принципима) машнски парк би био врло профитабилна фирма сам по себи! Међутим, овако како је сада, он нуди услуге само Виноградима, нема контролу над сопственим пословањем (опет битне одлуке не доносе људи који се налазе на лицу места и најбоље могу да сагледају стварне потребе), жртва је гломазних и неефикасних процедура велике фирме, и нема жеље (а ни потребе) да се мења и напредује у складу са потребама које би тржиште постављало пред њега.

Све овде написано може да се, мање-више, примени и на остале јединице Вршачких Винограда (који су, по мени, сами по себи нелогичност, много је логичније оснивање Гудуричких и Вршачких винограда, као две одвојене фирме, које би, евентуално, могле да деле само највише руководство (да имају заједнички стратешки наступ), а да све остало функционише посебно!).

Ovo "Gudurički vinogradi" je fantastična ideja. Pričao sam odavno da bi to bilo prava stvar.

U pravu si za većinu stvari i sve je to u praksi primenjivo ali samo pod uslovom da kod ljudi postoji volja, ali nje na žalost nema. Tako da sve ostaje u domenu teorije.
Ljudi su postali apatični, ne reaguju ni na šta, možeš da im radiš šta hoćeš. Malo hleba, malo igara i oni su srećni.
Težak period tek prestoji.

Апатија је излечива болест. А за реализацију нечега ти је довољно да нађеш неколико људи са довољно јаком жељом да се у томе успе. Када се нешто покрене са мртве тачке, људи се придружују по инерцији.

Постоји више ствари које људи могу да ураде да би себи помогли и побољшали живот, навешћу неколико:

1. Удруживање око заједничког циља. - На први поглед ово је само по себи јасно, међутим, људи су већ толико пута преварени, да им се било какво позивање на неки заједнички интерес звучи као нечија превара са циљем да оствари СОПСТВЕНИ, а не заједнички интерес. Такође, свакоме са стране је много лакше да манипулише са појединцима у оквиру заједнице (села), тако да је могуће да ће сваки покушај удруживања наићи на противљење и из села и са стране. Да би се ово некако превазишло фокус мора да буде на ЦИЉУ, треба наћи нешто око чега ће се већина сложити као нешто неопходно и добро по сваког ПОЈЕДИНАЧНО (свест о заједничкој акцији је потребно лагано градити). Уколико се успе у сакупљању људи а затим и испуњењу задатог циља, могуће је на темељу тог успеха ићи даље.

2. Судбина у сопственим рукама. - У управни одбор Месне заједнице је потребно изабрати мештане који желе то да раде на поштен и професионалан начин. Ово се може постићи тиме да се не ради као до сада, да се чекају избори, па бирати међу онима који су се кандидовали. По мени много бољи начин је да се у разговору са што већим бројем људи који живе у месту одреди који су то људи које би мештани највише волели да виде у одбору. А затим да се са тим људима разговара, и да се убеде да се прихвате тог посла, чак, ако треба, организовати велики скуп на коме би се што више људи сложило око овог суштинског питања. Затим формално спровести изборе да би се потврдило дали је то заиста воља већине.

3. Сви за једног. - Представљање интереса села у Општинској скупштини је до сада било проблематично. Велики проблем је што су сви који улазе у политику чланови разноразних странака и пре свега морају да представљају страначке интересе. Оно што људи можда не знају јеста да постоји могућност да се на изборе изађе као "независни кандидат". По место би било јако добро ако може да се сложи око једног човека који би најбоље представљао само и једино интересе места, а такође би одговарао само онима који су га на то место и поставили.

4. Један за све. - Представник села у Општинској скупштини би био у стању да покреће разне иницијативе у корист села, да зауставља предлоге који иду науштрб сеоских интереса, да буде велики извор информација о томе шта се све дешава у Општини и даље, и како то може да се искористи.

5. Контрола. - Да све ово не би лако пало у воду, потребно је имати и неке системе контроле, уз помоћ којих би људи могли да прате и реагују уколико они које су изабрали да представљају њихове интересе не раде оно за шта су изабрани. Такође је потребно на неки начин обезбедити да се "развеје магла" са токова новца које људи одвајају за побољшање стања у њиховом месту. Тако да у сваком моменту може било ко да провери како и где се потрошио новац који је дао из свог џепа.

Као основа за све ово овде написано, све што треба је неколико људи којима је искрено стало до тога да се стање које тренутно влада у селу промени, и спремни су да у то уложе неки напор.

Sve što si napisao spada u domen teorije.
Lepo si rekao, narod je okupljen oko stranaka a ne oko sebe a zna odlično da može da postoji nezavisni kandidat na izborima. Toza je bio predsednik sela kao kandidat grupe građana.
Od zajedničkog okupljanja i sastančenja što više ljudi nema ništa jer svi pričaju u glas, bio sam jednom i video kako to funkcioniše.
Ne kažem da nema rešenja ali narod je prilično glup i primitivan. Stariji su drčni i bezobrazni a mlađe ništa ne interesuje.